Počeci organizovanog života ljudskih zajednica na široj teritoriji Rume, datiraju još iz praistorije. O tome svedoče brojni arheološki nalazi praistorijskih naselja, od kojih je svakako najznačajniji arheološki lokalitet Gomolava kod sela Hrtkovaca u rumskoj opštini.
Na razmeđu dve ere, kao vesnik novog doba, u Srem je po prvi put došla rimska osvajačka vojska. Tokom godina, sve brojniji vojni logori na ovom području, polako su se pretvarali u naselja. Domorodačko stanovništvo je postepeno gubilo svoja etnička obeležja i prihvatalo rimsku kulturu. Pored Sirmijuma, značajan zanatski centar u Sremu bila je i Basijana (kod Donjih Petrovaca). Naselje sa imenom Ruma prvi put se pominje u Sremskom defteru iz 1546. godine. Ruma je tada bila selo srednje veličine, najverovatnije raštrkano duž obala Borkovačkog potoka.
Srem under Turkey
Iz popisa se vidi da su stanovnici bili Srbi, koji su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, a turskim vlastima plaćali porez. U dva naredna veka turske vlasti nad Sremom selo Ruma je još nekoliko puta pominjano u zvaničnim dokumentima. Pitanje značenja imena Ruma za sada nije rešeno. Postoji više pretpostavki, ali je u opticaju tvrdnja da se radi reči orijentalnog porekla koja je u ove krajeve došla sa Turcima, mada se ne isključuje i mogućnost da datira iz još starijih vremena.
Karlovačkim mirom 1699. godine Srem je podeljen na dva dela. Granica dva carstva je išla tik pored Rume i, iako je samo naselje Ruma još neko vrema ostalo u Turskoj, neki Rumljani su posedovali vinograde u Austriji. Posle mira u Požarevcu 1718. godine, deo Srema u kojem se nalazila i Ruma, za narednih 200 godina, pripao je Habsburškoj monarhiji. Kada je 1745. godine u Sremu uspostavljena Vojna granica, u koju je ušla i Mitrovica, baron Marko Pejačević je odlučio da izgradi novo sedište svog vlastelinstva. Opredelio se za teren u neposrednoj blizini sela Rume.
Tako je tokom 1746. godine počelo da niče novo urbano naselje, sa širokim i pravim ulicama, koje su se sekle pod pravim uglom.
Prvi stanovnici Nove Rume su bili Srbi - iz okolnih mesta i sela Rume, kao i Nemci - doseljenici iz Nemačke. Iako su se bavili različitim zanimanjima (zemljoradnja, zanatstvo, trgovina...). Poveljom carice Marije Terezije 20. jula 1747. godine Ruma je dobila status trgovišta, sa pravom na održavanje četiri godišnjih vašara i nedeljnih pijaca stekla. Održavali su se na Cveti, Spasovdan, sv. Petra i Pavla i na Miholjdan. Pored godišnjih vašara, svake subote su održavane pijace. Iste godine 10. oktobra održan je prvi vašar u Rumi uz učešće velikog broja trgovaca i zanatlija.
School
Već krajem XVIII veka, Ruma je dobijala obrise, za ono vreme, tipične gradske sredine. To što je Ruma tada važila kao prosvetni centar Srema, doprinela je i srpska Hranisavljevićeva tzv. "mala gimnazija", koja to faktički i bila, s obzirom na predmete koji su se u njoj učili i na predavače koji su u njoj radili. Krajem 70-tih godina XVIII veka, kao zadužbina Marka Pejačevića, u Rumi je ustanovljena, još jedna škola koju su nazivali „Pejačevićeva gimnazija“. Rumske škole su kasnije pohađale i nadaleko poznate osobe poput Isidore Sekulić i Mileve Marić Anštajn. Pominje ih i prota Mateja Nenadović u svojim Memoarima.
U Rumi je još u tursko doba postojala crkva, sudeći prema Defterima, u kojima se pominju i sveštenici. Najstarija je Nikolajevska (1758), Tri godine kasnije i Voznesenska (1761) pravoslavna crkva, zatim katolička crkva Uzdizanje svetog križa (1813) i polovinom 19. veka završena je tzv. Grčka, Svih Svetih ili danas Silaska Svetog Duha. U ovom crkvama se nalaze i vredna umetnička dela, kao što je ikonostas Uroša Predića u crkvi Silaska svetog Duha ili Stefana Teneckog u Voznesenskoj crkvi. Znatno kasnije, još jedna veroispovest dobila je svoj reprezentativni verski objekat – jevrejsku sinagogu (porušena u toku Drugog svetskog rata).
Николајевска црква је најстарија румска црква настала на месту некадашње цркве дашчаре посвећене истом свецу, о чему сведоче записи у турском тефтеру из 1566. године. 1758. године подигнута је црква од чврстог материјала, као једна од најстаријих барокних цркава у…
Црква Светог вазнесења изграђена је са друге стране Борковачког потока где се насеље ширило и то по одобрењу царице Марије Терезије. Вазнесењска црква је завршена 1761. године, била је знатно већа од Николајевске и њен иконостас је осликао познати уметник…
Сошествија Светог Духа Трећа православна црква се такодје помиње од краја 18. Века и била је изграђена од чамових дасака трошна и склона паду. Како се град све више развијао велики број православних трговаца је куповао куће у центру вароши…
Римокатоличка црква је постојала у Руми од краја 18.тог века. Била је израђена од дрвета без украса и торња и недовољно велика да прими све вернике. Стога је залагањем наследника барона Марка Пејачевића, оснивача града, 1813. године изграђена нова црква…
Health care
Važnu ulogu u suzbijanju kuge u ovim krajevima 1795/96. godine, odigrala je dobro organizovana zdravstvena služba. Ruma je već u 18. veku imala apoteku i školovano zdravstveno osoblje (lekare, hirurge, babice, farmaceute). Pomenuta bolest kuga, koja je prepolovila stanovništvo Iriga i okolnih sela, zaustavljena je tik ispred Rume. U znak zahvalnosti Rumljani su na granici dva atara (gde je 1699. godine išla granica dva carstva) sa obe strane puta Ruma – Irig, podigli spomenik, tzv. "kipove". Oni i danas tamo stoje i obnovljeni su pre nekoliko godina.
Crafts and trade
Obeležje grada, Rumi su davali i brojni trgovci i zanatlije koji su nalazili interes da u velikom broju žive i rade u Rumi. Naročit podstrek za razvoj zanatstva bila je Cehovska privilegija koju je car Franja I 1818. godine izdao rumskim zanatlijama. Kao trgovci su se posebno isticali Srbi i Cincari. Ovi poslednji su dolazili iz južnih krajeva Balkanskog poluostrva da trguju na Rumskom i okolnim vašarima, i ne retko, zauvek ostajali u Rumi, postepeno se asimilujući sa starosedelačkim stanovništvom. Između ostalog, u Rumi su ostali zapamćeni po tzv. Grčkoj crkvi (danas Silaska svetog Duha), čiji su bili glavni finansijeri.
Seigniory
Period posle Revolucije 1848/49, obeležen je bržim razvojem kapitalističkih društvenih odnosa. U taj trend se uspešno uklopilo i rumsko vlastelinstvo čiji je utemeljivač bio već pomenuti baron Marko Pejačević. Svoj zenit vlastelinstvo je dostiglo krajem XIX i početkom XX veka, kada su u okviru njega selekcionisane brojne napredne sorte žita i kukuruza (Rumski zuban). Slično je bilo i na polju stočarstva. O delatnosti ovog vlastelinstva svedoče brojna priznanja koje je ono dobilo na raznim međunarodnim izložbama. Vlastelinstvo je likvidirano posle Prvog svetskog rata agrarnom reformom.
First and Second World War
Kraj Prvog svetskog rata označio je 4. novembra 1918. godine ulazak srpske vojske u Rumu, a već 24. novembra doneta je odluka o prisajedinjenju Srema Srbiji. Učinjeno je to dan pre nego što je u Novom Sadu održana skupština na kojoj su sličnu odluku doneli predstavnici Bačke, Banata i Baranje.
U periodu između dva svetska rata Ruma je važila za najveću žitnu pijacu u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji da bi na račun svog rasta i ekonomskog prosperiteta 1933.godine dobila
status grada. U to vreme Ruma je imala nešto više od 12.000 stanovnika, od kojih je najviše bilo Nemaca preko 7.000, Srba 3.500, a ostalo su činili Hrvati, Mađari i pripadnici drugih naroda.
Nakon Drugog svetskog rata i oslobađanjem Rume 27. oktobra 1944. godine, kolonizacijijom stanovništva iz Bosne, Hercegovine, Dalmacije, sa Korduna, Banije i Like u ove krajeve, broj stanovnika raste i prelazi cifru od 14.000.
U posleratnom periodu poljoprivreda ostaje primarno zanimanje ovdašnjeg stanovništva, ali se pored toga razvija i industrija (fabrika kože, obuće, gume, metalskih i prerađivačkih kapaciteta).
Ruma je još od polovine 19. veka imala sve atribute grada, a taj gradski šarm i građanski duh je zadržala do danađnjih dana kada je broj stanovnika dostigao cifru od 32.000. Najlepši kompliment gradu u srcu Srema izrekao je jedan pridošlica konstatujući da "nije video manji grad, a da mu baš ništa ne fali".
